Mnogi su potrčali upravo u ovu banju po lek, nazivaju je „čudo Božje“: Čudesna voda koja leči mnoge boljke, izvire preko trideset hiljada godina

Od davnina se svet lečio lekovitim vodama koje izviru iz ko zna kojih dubina i kažu da je to najstarija medicina na svetu koja se održala evo i do današnjih dana.

U jednom mestu u staroj Srbiji izvire čudesna voda i raspukle stene i kažu da je mnoge spasila muke i jedina je možda na svetu koja kao čarapu skida bolesnu kožu i leči polomljene kosti, a mnogima je pomogla i spasila ih bede, čak i kad je decenijama u lokvi zarastala. Ovo mesto i čudesna voda doživela je reprizu života i to nećete verovati zahvaljujući čoveku koji je tu kao dete napijao i razgaljivao dušu.

U ova brda stare Srbije vekovima unazad stizali su nevoljnici u potrazi za spasenjem i lekom od teških muka i uboja. I zaista mnogi krastavi otišli su glatke kože i mnogi hromi ovde su prohodali, a meštani se i danas kunu da je ova voda njihova najbolja apoteka i antibiotik.

„Ova voda leči konja, a kamoli ljude, kad se u njoj okupaš kao da si izašao iz majčine utrobe, kao da si tek prohodao. Ove kapacitete koje ima ova voda to nema ni pola Evrope”, rekao je Ljubomir Pešić.

Najstarija medicina koju pamti civilizacija održala se ovde vekovima i imala je nevoljnika i kada je bila sravnjena sa zemljom, a danas kada je udaljena od očiju i sveta lepša je nego ikada.

Doktor Dragan Pjevčević do penzije je radio na ovom lekovitom izvoru i kaže da neretko ovuda plutaju delovi kože koju je kao čarapu skinula voda, a i brojni su svedoci nevoljnika i srećnika koji su pod ovo kamenito brdo stigli na nosilima, a otišli peške.

„Ovo je izuzetno čuvena voda i temperaturom i sastavom, i hemisjki i svim drugim sastavima. Dobra je za piće, za terapiju, izuzetna je za veliki broj strljenja. Ovde sam radio preko 30 godina i video sam na hiljade pacijenata koji dolaze svake godine i nakaze svij lek u ovoj vodi, bilo da je piju ili da se kupaju u njoj. Verujem da je dolaženje dva puta godišnje uz adekvatnu terapiju, dobra je za kožna oboljenja. Do groba ću pamtiti kako je čovek došao u kolicima kod mene, ovde se kupao sedam dana i otišao svojim nogama kući. Od Rimskog doba znamo za nju, kralj Uroš se ovde kupao sa svojim vojskom koju je izlečio”, rekao je dr Dragan Pjevčević.

Doktor Dragan Pjevčević, Foto: GZS

Svašta je ova narodna apoteka preturila preko svoje grbače, poslednju put zatekli su je pre nekoliko godina u trnju i zatrpanu tonama zemlje gde se do čudesne vode stizalo bogazima.

„Na ulaznim vratima 2014. godine pisalo je da bazeni neće raditi do daljnjeg, ni jedan objekat nije imao ni vodu, ni mokri čvor, svi bazeni su bili ispucali i ranije je postojao samo jedan, nije bilo ni tuševa, ni garderobera. Objekat je iz 1902. godine , s obzirom na to jedan od nadzornih organa nam je bio Zavod za zaštitu spomenika oni su sve određivali, boju fasade, boju i vrstu crepa, sve”, rekao je Rade Cincović.

Кažu da je čudo Božije jer ima idealnu temperaturu koja se vekovima nije menjala, 36,6 stepeni, a to je temperatura ljudskog tela.

„Ja sam rođen ovde i s obzirom da sam osam godina išao u školu u Pribojaku banju, morao sam da prođem tuda, veliki je broj ljudi koje sam video da su došli u invalidskim kolicima ili sa štakama, a posle desetak dana su ostavljali štake uzimali štapove, a sama ta invalidska kolica su gurali oni lično”, rekao je Cinscović.

Rade Cincović, Foto: GZS

Dugo će se pamtiti u ovom kraju ko je posustaloj lekovitoj lokvi udahnuo drugi život, a to je Goran Despić koji je ovde prvi put ugledao nebo, naučio šta znači biti čovek i kad nemaš i kad imaš i kako se voli rodna gruda.

„Iako ne živim ovde preko 30 godina, ali ostala je neka tajna veza, neka emocija, zato što mi je cela generacija, celo pokoljenje pre mene, moji pradedovi roditelji, svi su ovde rođeni i odrasli u ovom kraju, sve je vezano za ovaj kraj za manastir, za Banju. Što se tiče Pirojske banje i svog tog ulaganja koje je bilo sve ove godine, to nema veze sa ekonomskom isplativošću, to je vezano za emocije. Postoji nešto mnogo važnije, nešto što vuče čoveka , što ga održava u životu i ostaje posle njega, a to je važnije od bilo koje investicije. Кada sam se vratio ovde zatekao sam jedno ruglo, niko niša nije ulagao 40 godina , sve je propadalo i svake godine sve je bilo ružnije, bazeni su bili zatvoreni, ništa radilo nije, sve je bilo zapušteno”, rekao je Despić.

Goran Despić, Foto: GZS

Crkva na Banji stradala je prvi put pre trista godina, od strane Turaka, a prema Goranovim rečima, kada se nakon godina života i rada u inostranstvu, vratio u rodno mesto, prva želja mu je bila da obnovi crkvu.

„Moja životna želja je bila da pomognme u rekonstrukciji crkve, neki moj dug, to je nešto najlepše što sam mogao da uradim, sve ostalo je prolazno”, zaključio je Goran.

Zlatiborske Novine / RINA / Foto: GZS

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *