Barmen stojan filipović legenda je Užica: Na Zlatiboru je posluživao i Tita

Osamdesetih godina, kad je radio u užičkom hotelu „Zlatibor“, a nešto ranije i u „Palisadu“ na Zlatiboru, zvanje barmena manje je bilo radno mesto, pre kao neki politički položaj ili – funkcija.

Kad u Užicu krene reč o Stojanu Filipoviću, mnogo poznatijem pod nadimkom Mačak, naročito među rođenim Užičanima, a to ovde ima težinu kao kad neko za sebe kaže da je „rođeni Beograđanin“ ili, još bolje, „rođeni Parižanin“, onda svi kažu – „Mačak je legenda“! Ulaziti u semantička ili filozofska razjašnjenja reči „legenda“ dalje postaje sasvim bespotrebno i bespredmetno, jednostavno – „Mačak je legenda“.

Zaslužiti ovakvu titutlu za Mačka je bilo još teže jer on nije „rođeni Užičanin“, rođen je desetak kilometara dalje, gore na Mačkatu, pa je na putu do statusa legende svakako morao uložiti značajniji napor od „rođenih Užičana“.

Stojan Filipović Mačak
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

„Sivonja“

Osamdesetih godina prošlog veka, kad je Mačak radio u čuvenom užičkom hotelu „Zlatibor“, zvanom – „sivonja“, a nešto ranije i u „Palisadu“ na Zlatiboru, zvanje barmena manje je bilo radno mesto, pre kao neki politički položaj ili – funkcija! U stvari, ispostavilo se – prečica do statusa legende.

– U ta vremena, aperitiv-bar hotela „Zlatibor“ u Užicu gde sam radio bio je poznatiji pod nazivom – „kod Mačka“, pa su ljudi ugovarali sastanke i susrete „kod Mačka“, i nikakvo dalje objašnjenje nije bilo potrebno – kaže Stojan.

A sve je počelo tako što je Stojan Filipović, dečačić iz Mačkata iznad Užica, jako želeo da upiše neki zanat, ali kako nije uspeo, upisao je Učiteljsku školu. Bilo je to 1968, ali kako nije bio za učitelja, on tu godinu padne zbog jedinice iz muzičkog, pa iduće godine, napokon, uz pomoć strica koji je radio kao konobar u Domu JNA u Užicu, uspe da upiše Srednju ugostiteljsku školu. Posle, do mesta barmena u tada prestižnom hotelu „Palisad“ stigao je po završetku te škole, kraćeg konobarskog staža i šestomesečnog usavršavanja u – Opatiji.

Stojan Filipović Mačak
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

– I tako, vratimo se kolega Mirko Čančarević i ja iz Opatije i – postanemo barmeni u „Palisadu“. A „Palisad“ mondensko mesto, glumci, političari, košarkaši, fudbaleri, ne zna se ko je od koga slavniji i poznatiji, i svi kod mene za šankom – priča Stojan.

Nekako u to vreme, gosti Zlatibora bili su, pored mnogo ostalih, Pavle Vuisić i Rade Šerbedžija, i, kud će, šta će, kod Mačka za šank.

– Znalo se, Paja pre nego što ujutru krene na snimanje – dve-tri votke, i to duple. Bez limuna, bez ičega. Po podne, kad se vrati sa snimanja, znao je da zasedne, mogao je da popije, ali, nikad, ama baš nikad nisi mogao da primetiš da je pijan. Šerbedžija je voleo onu našu čuvenu kleku, ali nikad mnogo, popije poneku i stane… Gospodin, šarmantan… Dolazio je u to vreme i Džaja, mislim da samo što se bio vratio iz Francuske, bogat, prebogat, legende se o njemu pričale, a on skroman… Sedi za šankom, rekao bi čovek, jedan od nas, običan, normalan… Kićanović je često bio, pa Ðorđe Perišić, vaterpolista, ma nije bilo sportiste koji nije tada dolazio na Zlatibor, a kad dođe na planinu, eto ga i za moj šank. Svi su oni tada ponajviše sarađivali s Dušankom, šeficom recepcije u „Palisadu“, a ona živa legenda Zlatibora bila, svi su je znali, poštovali – prepričava Mačak slavne dane sa Zlatibora.

Stojan Filipović Mačak
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Pesma

Čuveni Ante Mladinić, tada trener Partizana, Mačku i Mirku je za šankom spevao i „pismu“:

– Mirko i Mačak, čitav svit sam proša, ovakav tandem vidija nisam.

Sve na stranu, i Džaja i Kića i Ante, ali Tito je Tito. I njega je Mačak služio, izabrali ga oni koji su o tome odlučivali. A Mačku pred Titom niti su zaklecala kolena niti se zatresle ruke.

– Stavim čašu sa „čivasom“ ili vinom sa ostrva Vanga na pladanj, poslužim druga Tita i odmah se udaljim – objašnjava Stojan.

Kao da ništa lakše od toga nije bilo.

A 15-20 dana pre dolaska druga Tita na Zlatibor, u hotel stizali bezbednjaci. I ptice na nebu su proveravali. Da bi služio Tita, ima da budeš ispravan kao novorođena beba, da goriš kao sveća.

– Tito spavao u apartmanu 101, okolo obezbeđenje, a jedan od zadataka policije, ovo nemoj da pišeš, bio je i da utišaju žabe u jezeru, da ne bude rano druga Tita. A on, voleo je uveče da posedi, a Jovanka nije baš, požurivala ga da ide na odmor. Jedne večeri, napravio Draža Marković večeru za druga Tita, peva im Usnija Redžepova, Tito bi sedeo, da se malo razonodi, ali Jovanka ga požuruje na spavanje – prepričava Mačak znamenite događaje sa Zlatibora.

Kad bi došao bez druga Tita, Draža je, prepričava Mačak, voleo da sedi, pije i igra performans, i to s Fiolom i Strunjom, čuvenim Užičanima.

– I Dobrivoje Vidić voleo je da posedi za šankom. Samo, i nisu nešto mnogo pili, mnogo više su oni što su išli uz njih – priča Mačak.

I, tako je polako stvorena legenda o Mačku. Barmenu, gospodinu koji po Zlatiboru druguje sa Džajom, služi druga Tita, zna tajne Draže Markovića i Dobrivoja Vidića, naziva ujutru „dobro jutro“ Paji Vuisiću i Radetu Šerbedžiji… Samo, da bi postao legenda Užica, Mačak je morao da se preseli na Ðetinju.

A to se dogodilo 1981. godine, kad je završen čuveni, već pomenuti hotel „Zlatibor“. U to vreme u Srbiji je broj jedan bio hotel „Moskva“ na Terazijama u Beogradu, broj dva hotel „Zlatibor“ u Užicu. A u hotelu „Zlatibor“ broj jedan još čuveniji aperitiv-bar i u baru barmen Mačak.

I, legenda je rođena.

Stojan Filipović Mačak
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Kultno mesto

– Taj aperitiv bar za kratko vreme postane kultno mesto u Užica. Okupljali su se tu političari, glumci, umetnici, doktori, mafija, kockari, kriminalci, gradski boemi, ma svi, ko god je želeo da bude viđen, eto ga u aperitiv-baru. Šank je, kao okrugli sto, ubrzo postao debatno mesto za sve teme, od sporta do politike, jedino je direktor Vesti, čuveni Raškin, imao svoje stalno mesto – priča Stojan.

Mačak postao svojevrstan ambasador. Užice tih osamdesetih cvetalo, radile firme od „Prvog partizana“ do Valjaonice bakra i aluminijuma, „Cvete Dabić“, „Dese Petronijević“, stizali poslovni partneri iz čitavog sveta, od Nemačke do Amerike, od Australije do Kanade, a kad dođu u Užice, pravo u hotel, a u hotelu, kud će nego u aperitiv-bar kod Mačka. Posle, jedan užički direktor otišao u Prag, a tamo ga pitali poznaje li Mačka.

– Jednom, sedi za šankom profesor Slobodan Unković, gospodin čovek, pitam: „Profesore, jeste li za neko piće“, on kaže: „Ništa, Mačak, uživam da sedim i gledam kako radiš“ – priča Mačak.

Pravo vreme za pitanje Mačku, za recept, kako se postaje legenda?

– Kad voliš svoj posao, kad ga radiš kako treba, i kad, sem toga, voliš da pomažeš ljudima, kad se trudiš istinski u svemu što radiš, valjda tako. Samo, ne preterujte, nisam ja baš tolika legenda, ima ovde i većih – kaže on.

Za šankom kod njega u Užicu sedeo je Voja Brajović, gospodin istinski. Jednom, ustao Džej mamuran, bilo već podne, i pravo za šank, kad tamo, Mačkov otac iz Mačkata, na njemu odelo sukneno kao saliveno, šajkača na glavi…

– Izvinite, gospodine, koliko imate godina – pitao Džej Mačkovog oca.

– Osamdeset…

– Pa ti izgledaš bolje od mene, vidi kakav sam ja, ko skuvana noga…

Stojan Filipović Mačak
FOTO: ZORAN ŠAPONJIĆ

O nadimku

Sedeti kod Mačka za šankom, za okruglim stolom, bila je stvar prestiža. Ako hoćeš da budeš nešto u gradu, moraš kod Mačka za šank.

– Prvi smo imali espreso kafu u gradu. A Mijaga, sad pokojni, voleo moj espreso, dođe, sedne za šank i pokaže prstima – kratki espreso – priča Mačak.

Dolazili su za šank i lokalni šaneri, naročito kad se vrate sa „zadataka“, iz Italije, Nemačke, Švedske, Švajcarske, usput svrate do Beograda… A onda, njima u uzvratnu posetu stignu šaneri iz Beograda, pa svi pravo kod Mačka za šank. Ako u aperitiv-baru i izbije neki problem, Mijaga, ako se zadesi tu, brzo uvede red.

A legenda o Mačku rasla. Kad je 2006. godine ostao bez posla, kad je hotel „Zlatibor“ privatizovan, Mačak otvorio kafanu „Mačkov ugao“, i ona bila kultno mesto. Ko ne bi na kafu kod legende.

Mačak sad drži menjačnicu „Ket“ u hotelu Zlatibor. Šank za kojim je rođena legenda više nema, a Mačka, priznaje, duša zaboli svaki put kad prođe pored hotela.

I za kraj – kako je dobio nadimak? Prosto, đaci u Učiteljskoj školi zvali ga „Mačkat“, „Mačkat“, pa im dosadilo da lome jezik i prozvali ga – „Mačak“, i to ostalo za ceo život.

Zlatiborske Novine / Kurir / Zoran Šaponjić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *