Proizvodnja srpske šajkače

U Krivoj Reci, u Kuburovićima, živi Olivera Kuburović sa suprugom Ilijom i svojom decom. Bave se poljoprivredom, voćarstvom i imaju nešto malo ovaca. Žive mirnim seoskim životom, proizvodeći na imanju onoliko koliko je njima potrebno. Pored svega toga Olivera se bavi domaćom radinosti, pletenjem i šivenjem. Plete džempere, kape, čarape i sve što može od vune da se uradi. Što se tiče šivenja izrađuje šajkače i šubare. Šivenjem je počela da se bavi 1980. godine, a proizvodnjom kapa 2015. godine

„Ranije dok sam radila u fabrici šila sam mnoge artikle, košulje, suknje, bluze, haljine i tu sam naučila da šijem i stekla iskustvo. Kasnije sam šila kod kuće za svoje potrebe. Pošto je moj muž prodavao šajkače kupujući ih od drugih ljudi, ja sam pomislila – zašto ja ne bih šila te šajkače. I tako sam počela da učim da šijem šajkače“.

Na početku je bilo teško. Pošto nije imala iskustva u ovoj proizvodnji, uz pomoć muža počela je sa šivenjem prve šajkače. Imala je uzorak male šajkače, sa koje je uzela mere i sama napravila šablon, koji je kasnije usavršavaja u odnosu na potrebe šajkača koje je proizvodila.

„Muž je nabavljao materijal kupujući rolne platna u prodavnicama tekstilne robe. Prve kape koje sam sašila nisu bile baš idealne. U pitanju su bile finese koje sam vremenom ispravila da bi šajkača bila idealna za buduće kupce. Mora da se zna koje platno ide za šajkaču. To je čoja i platno koje sadrži u sebi 60 do 80 procenata vune“.

Olivera šije šajkače na sledeći način. Prvo se radi unutrašnji deo od kuvanog platna. To je malo čvršći materijal koji se stavlja između čoje i postave da bi šajkača biča čvrsta i postojana. Zatim se kroji gornji deo i sastavlja se sa bočnim delovima. I to je ceo proces proizvodnje.

„Svako ima svoj način šivenja, a ja to radim na svoj način kako mogu i umem. Kao što kuvar ima svoju tajnu u pripremanju jela, tako i ja imam svoju tajnu u šivenju koju ne bih delila sa drugima. Upravo ta tajna razlikuje moje šajkače od ostalih“.

Pored šajkača izrađuje i šubare. Zimske od ovčijeg krzna šije, a šubaret kape plete od vune.

„Zimske šubare šijem iz tri dela. Sastoji se od postave, a spolja je od krzna.Šubaret kape se rade od vune i ja ih pletem sa iglama. Petlje pravim „preko prsta“ i taj rad se zove šubaret, tako je i nastao naziv za šubaret kape. Neko ih zove i ruska šubara“.

Za plasman proizvoda zadužen je Oliverin muž Ilija koji iste prodaje na Zlatiboru. Svako jutro on svoga „juga“ natovari sa kapama i ostane celi dan do uveče na svom prodajnom mestu.

„Jedino ne radim kad je loše vreme. Sve ostale dane radim od ranog jutra do kasno uveče. Ponesem šajkače i šubare onoliko koliko mogu da stavim u auto. Imam svoje prodajno mesto na „stazi zdravlja“ koja vodi prema spomeniku na Šumatnom brdu“.

Ilija je dobar trgovac. Zna sa ljudima i ima priču za svakoga. Za sebe kaže da je dobar „psiholog“ i da može da oceni čoveka. A kako ilija prodaje svoje proizvode?

„Kad dođem prvo pustim muziku i to naše srpske patriotske pesme. Smatram da mi to povećava prodaju, jer ljudi vole muziku. Kad mi mušterija priđe ja mu onog momenta stavljam šajkaču na glavu i ogledalo ispred njega. Kad vidi koliko sam ljubazan, on je kupi, iako je možda neće ni nositi. Mogu tačno da ocenim veličinu šajkače koja mušteriji odgovara. Svi mi se zahvaljuju na ljubaznosti, ali i na muzici koja se čuje iz auta. Nije redak slučaj da mi za brisačem ostave bakšiš za muziku. Čak i neki poznati pevači imaju pozitivne komentare pa mi ostave i svoje CD-ove da bih puštao i njihove pesme“.

Ništa od ovoga ne bi bilo da Olivera nije bila uporna da nauči. Ona šije, Ilija prodaje. Svako radi svoj deo posla i čuvaju staru srpsku šajkaču da ne izbledi od zaborava.

Zlatiborske Novine / Miroslav Vesović / Zlatiborpress