Oni poznaju svaki ćošak Srbije! Evo koje destinacije preporučuju – a onu koju smatraju najlepšom, malo ko je posetio

Milenko Stefanović više od dve decenije naše najmlađe uči svim tajnama planete zemlje. Kao nastavnik geografije u Osnovnoj školi “Mito Igumanović” u Kosjeriću do sada je izveo na put brojne generacije, ali mu entuzijazma ne ponestaje. Stalna želja za znanjem i otkrivanjem novih mesta motiviše ga u neprestanoj potrazi za najlepšim destinacijama, posebno u Srbiji. Zato je i odlučio da sa prijateljima osnuje planinarsko-ekološko društvo Subjel.

Naše društvo osnovano je 2007. godine baš na Subjelu. To je najuočljivija planina i svojevrstan simbol našeg kraja. Planinari znaju da se njegov kupasti oblik uočava sa gotovo polovine teritorije Srbije. On nam je često i orijentir, svaki put kada osvojimo neki vrh, okrećemo se u pravcu Subjela i tražimo ga pogledom – objašnjava Milenko.

Pored sportskih udruženje afirmiše i kulturne aktivnosti.Nastavnik Milenko StefanovićFOTO: Privatna arhiva

Prema statistici Planinarskog saveza Srbije za 2019. godinu ponelo je čak dve titule: najveći broj mladih na planinarskim turama i najveći broj izvedenih planinarskih akcija tokom prethodne godine. Reči Jovana Cvijića “Geografija se uči nogama” najbolje ilustruju način na koji se upoznajemo sa svojom, ali i svim ostalim zemljama. Želja za novim iskustvima je prisutna, ali je sve manje nepoznatih mesta. Krajnji jugoistok Srbije, odnosno, tromeđa Srbije, Severne Makedonije i Bugarske je jedini preostali deo naše zemlje koji nisam stigao da istražim – ističe na početku razgovora Milenko. 

Kraj i vreme u kome je odrastao bili su presudni da planinarenje i boravak u prirodi ne postanu samo njegov hobi, već način života.

Odrastao sam i živim u Požegi, radim u Kosjeriću i sa sigurnošću mogu da tvrdim da je Zapadna Srbija bogomdan prostor za ljubitelje boravka na otvorenom. Planinarenjem se bavim ceo svoj život, a organizovano od kada sam počeo da radim kao profesor geografije. Ideja je bila da usadim i razvijem ljubav prema prirodi kod svojih učenika – priča Milenko.

Povlen, Foto: Privatna arhiva

Kaže da su za uspeh u planinarstvu potrebni strpljenje i velika ljubav.

Bilo je potrebno vreme kako bih stekao dovoljno iskustva i znanja pre osvajanja viših vrhova. Sa iskustvom rastu i ambicije. Preko Ovčara, Kablara, Povlena, Subjela, stigao sam do Rile, Tatri i Alpa. Trebalo je da prođe 9 godina pre nego što sam osvojio svoj najviši vrh – Monblan, na 4.807 metara nadmorske visine. Taj poduhvat iz 2009. godine zauzima posebno mesto u mom srcu. Ipak, najviši vrh nije bio kraj mojih želja. Nadam se da ću uspeti da realizujem odlazak na Ararat u Turskoj i Damavan u Iranu. Verujem da su obe destinacije realne i dostižne znanju i sposobnostima koje posedujem. Panoramski pogled sa bilo koje planine inspiriše i predstavlja poseban doživljaj, taj osećaj zadovoljstva kada osvojite vrh na koji se penjete ne može se opisati rečima – objašnjava nastavnik.

Stolovi, Foto: Privatna arhiva

Teško mu je da izdvoji samo jednu lokaciju u Srbiji koja je na njega ostavila najveći utisak. Ali ako mora, to bi bio Povlen.

Povlen nije samo najlepši, zbog blizine ga doživljavam svojim i zbog toga će mi uvek biti najdraži. Gledajući na Sever, do Tatri nema više planine. Iako najviši vrh dostiže svega 1.347 metara, njegova nepristupačnost predstavlja najveći izazov brojnim planinarima, ne samo iz Srbije već i sveta. Krivudavi putevi kroz guste šume i duboki rečni kanjoni vode do malih sela za koja je teško poverovati da postoje. Kod kanjona Trešnjice pod Povlenom nastanio se beloglavi sup kojem je to, uz kanjon reke Uvac, jedini siguran azil na ovim prostorima – kaže Stefanović. 

Milenko izdvaja i nezaobilazne Stolove, koji se nalaze između Ibra, Ribnice i Brezanske reke.

Ovu planinu jugozapadno od Kraljeva krase prelepi divlji konji. Uzdiže se kao kula nad dolinom vekova u kojoj se nalaze manastiri Žiča, Gradac i Studenica. Na njima se nalazi i Maglič, srednjovekovno utvrđenje sa 8 kula, koje je od 2013. godine bogatije i za Ekomuzej. Ne zna se sa sigurnošću kada je tvrđava podignuta, ali se smatra da je podigao Stefan Uroš I, sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, posle mongolskih prodora, kako bi sprečio nove najezde kroz Ibarsku klisuru. U njegovom podnožju nalazi se i dolina jorgovana, koju je po predanju zasadio takođe Stefan Uroš I, kako bi u njoj dočekao svoju buduću suprugu Jelenu Anžujsku – nastavlja priču Milenko.

Suva planina, Foto: Privatna arhiva

Za sve planinare koji vole puteve bogate lekovitim biljem izdvaja Rtanj, a ova planina poznata je destinacija i svih planinara amatera.

Dopada mi se njihova mistika, a malo ko zna da je Rtanj krajnji jug planinskog venca Karpati, koji se protežu na čak 1.500 kilometara. Poznato je da je Rtanj čuven po afrodizijačkoj travi, od koje se pravi čuveni rtanjski čaj, a impresivan je podatak da se čak 18% flore koja raste u Srbiji nalazi na Rtnju – priča on.

Milenko objašnjava da je Suva planina posebna zbog osećanja koje imate pri penjanju na vrh.

Mnogi planinari stiču utisak da je planina dosta viša i da joj nedostaje druga polovina, zbog okomite severne strane. Ako Rumuni svoj deo Karpata zovu Transilvanskim Alpima, mirne duše Suva planina može biti nazvana Alpi juga Srbije, kao što je to primetio Jovan Cvijić. Zanimljivo je da je ovo područje poznato kao najtoplije i najsuvlje mesto u Srbiji, pa ne čudi kako je planina dobila ime – dodaje ovaj nastavnik.

Srbija nema more, ali zato raspolaže svim drugim bogatstvima koje nam je darovala priroda – od Panonije do spleta planinskih venaca Dinarida, Karpata i Rodopa koji je rezultovao velikim bojem, ne toliko visokih, ali izuzetno lepih planina. Plodne doline ispresecane bistrim rekama, pružaju priliku za brzi beg od urbane sredine i svakodnevnog života u zatvorenom prostoru.

Maljen, Foto: Privatna arhiva

Kaže da pripremu svakog planinarskog pohoda sa svojim učenicima započinje i završava ispred karte u školskoj učionici.

Planiramo i dogovaramo se gde, kuda i kako, a posle akcije analiziramo gde smo bili i šta smo radili. Svako od nas je poseban, u pogledu psiho-fizičkih sposobnosti, svoje đake učim da upoznaju sebe i svoje mogućnosti. To je presudno, a kondicija je samo rezultat želje i volje. Savet koji uvek dajem svim planinarima koji prvi put idu sa mnom je: dođi, probaj, svaki sledeći put će biti bolje. Najmlađi planinari koje sam vodio u pešačke ture imali su svega pet ili šest godina, a najstariji aktivni član našeg planinarskog udruženja ima čak 73 godine – podelio je Milenko.

U njegovom planinarskom rancu neizostavno se nalaze flaša vode i rezervna majica. U zavisnosti od vrste aktivnosti i destinacije tu su i kišna kabanica, planinarski štapovi, energetski bogata hrana, suvo voće, sredstva za zaštitu od sunca… 

U kafi najviše voli da uživa na terasi planinarskog doma ili ispred šatora. Bez ovog napitka ne započinje dan. Period izolacije doneo je nova pravila ponašanja, pa je najviše uživao u kafi kod kuće.

Miris domaće kafe me najlakše razbudi, čak i tokom hladnih i kišnih jutarnjih časova. Snažan ukus i jačina Doncafé Strong kafe deo su moje svakodnevice, a često je sa mnom u termosu i tokom obilaska po Srbiji. I među planinarima ima dosta ljubitelja kafe, pa neverovatne priče uz puno smeha ispredamo tokom pauza koje pravimo na putu do novog vrha – priča on.

Za naredni period Milenko ima mnogo planova, a kako primećuje, vremena je tokom 2020. godine sve manje. „Odustali smo od akcija u inostranstvu, pa će Dolomiti morati da sačekaju neko bolje vreme. Zato ćemo se posvetiti istraživanju Istočne Srbije u kojoj su Đerdap, Miroč, Zagajačka brda. Bićemo i lokalno aktivni, jer odavno nismo obilazili krajeve u kojima sam odrastao, čemu se neizmerno radujem.ˮ

Zlatiborske Novosti / Srbija Danas / Foto: Privatna arhiva